Sunčan subotnji dan privukao je dosta ljudi da se upute put Rtnja i krenu ka Šiljku, u želji da osete duh i moć Rtnja. Bilo je divno da posle toliko vremena ponovo budem na dobro poznatom mestu.
Loša kondicija i velika vlaga u šumi nije mi pogodovala, bila sam mišljenja da odustanem i vratim se u naselje Rtanj, ali to jednostavno nisam ja. Odlična ekipa na stazi, dobre teme za razgovor, milion pauza, ne bi li uzela malo vazduha i energije, mnogo popijene vode, pogled na okolinu, izuzetno vedro i vidljivo, sve je to pogodovalo i išlo nam u prilog, jer, vreme je proletelo, a energija koja mi je nedostajala na početku, dolazila je sa svakim korakom. Jedva sam želela da budem na vrhu.
A na vrhu milina. Ljudi su dolazili i odlazili, ali nije bilo gužve. Napokon smo mogli da napravimo fotografiju na krstu, a da ne čekamo red da dođemo do njega. Na vrhu smo bili dobrih dva, dva i po sata, Sunce se smilovalo, te nije mnogo peklo, vetar nas je milovao i darovao nam je najbolji prirodni ventilator. Mozak na otavu, divno raspoloženje, sreća što smo tu. Bilo nam je teško krenuti nazad.
Obradovalo me je to što je bilo puno dece, ali sa druge strane, dosta ljudi su na Rtanj krenuli bez adekvatne obuće. Ipak, Rtanj ili bilo koja druga planina, ne bi trebalo da se penje bez dobre obuće, predviđene za planinarenje.
U naselju Rtanj bili smo, čini mi se, za tili čas. Puno naselje turista, ljudi koji stoje na kamenju, ne bi li uzeli energiju, dosta ljudi koji me pitalo da li uopšte da krene put Šiljka, kakva je staza, koliko je teško...
Ko god misli da je spreman, sa dobrim cipelama, koje ne proklizavaju i čuvaju zglobove, koje su čvste i stabilne, sa odećom adekvatnom vremenskim prilikama (vetrovka, aktivni veš…) mogu krenuti na Šiljak. Ostalima, ne bih preporučila, ali ipak, svako odlučuje za sebe.
Do nekog drugog putešestvija...
